Mikimiki

od BorisTraljic

1 0 0 0

Ante (u dahu)

Ante ti se, srićo moja, rodija jedne poratne zime, a dakuće, nega kak'e mogu bit, suzo moja, zime na ovomu našemu kršu, nemoš puno valit il poratne il ratne il priratne, a dašta... i kazuju ti meni koju godinu potla¹ one babetine; jedamputa ti je to bilo, ono kad sam doša ko'njizi po neke travurine, znaš ono kad mi je, ne-ponovilo-se, Ivišu Šarko očeprlja², pa, jebiga, ostaviše me na-čašicu i tako čašicu po-čašicu, ostade ja do potla ponoća; i šta sam ono tija... počenda³ e, kazuju meni unda te babetine kako su mu sirotu mater babile i kako se jadnica pune dvi ladne noći i-dva ladna dana mučila, i klela, i babila, pa jopeta malo klela, pa se jopeta malo babila, i šaplju mi na-kraju, šaplju baš, Isukrsta mi, da nas ne-bi kogod čuja i ne-daj Bože štagod zamirija; moš mislit... em šaplju usrid crne noći, em nema žive duše na kilometar, a i da ima – jebe se koga, da prostiš, i za Antu i za-mater-mu; i šaplju ti unda tako meni te babetine kako vavik bude da taka dica, kad se i-rode živa, ne ispadnu, nako znaš, baš naskroza zdrava i svoja nega vavik il vuku jednu nogu, il jim suva jedna ruka, il jim jedno oko gleda na buru, a drugo na jugo, il sline, il vrvljaju, il ne-čuju, il... il, tamo njizim, gledaju narod čudno nako, ispo'oka nekako, pa tuguju na Pokladam kad je cili svit lud i namačkaran, a cerekaju se na-Veliki petak, i nikad, baš nikad jim ne-znaš oće li te ljubit il te oće tuć,

a o'sviju tizi nevolja pregolemi', lane moje, baš ti je ova zadnja, narodu najgadljivija, morala dopast našemu Anti; ma đavla crnoga je ta nevolja njemu dopala, bija je malešni zdrav ki jabuka, nega ga omađijale one babetine dabili babetine proklete; i, dakuće, šta si more bit pomislija nešta drugo, razvikaše to odma selom, krepale dabogda dabili krepale babetine lažljive skupa s-onizim nji'ovim zločestim, urokljivim i ćoravim očima, i došlo ti je to sve do-Splita, prokleto jim sime lažljivo, puno prija nega li je malešni pro'oda... a čula ti je za-te nji'ove priče, di neće, i jadna-mu mater, znala je i da te babuskare u dugim zimskim noćim oko ognjišta, kad cilo selo nadođe u nji'ova pogana usta i na nji'ove pogane jezičine, baš nju krive zato šta Ante gleda na-svit đavljijim očima; ma ne-gleda viruj mi, oslipija dabogda nega lažu babetine; znala je jadnica i nije njizi krivila, srce moje, jer nisu babetine dvi ladne zimske noći među dva rata u mukam klele plod utrobe svoje, jer nisu one valjda krive šta nije imala ni tol'ko snage da nako rabro, ki sva druga ženskadija uz pomoć blažene Divice Marije, istrpi to zer'cu⁴ boli potla nega je troje njizi, tamo njome, bez velke muke crnoj zemlji rodila, troje srićo moja, taman kolko triba da je prikrste u ženetinu jalovu, i šta je mogla potla svega tega jadnica nega pod skute turat i krit čedo svoje od takoga prokletoga naroda, i sve-to-jače ga krila i čuvala, i vako i nako, kako je znala i umila nepismena i jadna... i sama...

sama samcata, lipoto moja, sama jer se njome, ču'ćeš ti sve dušo moja, oni njezin nije moga nosit su-tizim šuškanjem svita, ki da je đava, tamo njemu, uniša u-nj, i nikako nije moga podnit da svi zamuče kad on uniđe u konobu, pa ti je samo pija, i pija, i pija, propija je i lozu i maslinu, i kozu i tovara... ma... goli život je svoj propija jer se, tamo njemu, osušija ki bakalar i zanavik oči zatvorija baš kad je Ante krenija u pučku školu, a njizi dvoje bidni ostavija u dvajest kvadratića, u ladnoj jednoj polegušici⁵ su zer'cu vrtlića, dotom nevoljnice koju nije tija dirat ki da je zna šta ga čeka, a dašta je nega zna nevoljnik... a štaš ti, pravo reci, su-tizim vrtlićem jadnim koji je ki pravi ženski dil bija više u stinam nega u zemlji... a štaš, u njemu je jadnica zdravlje ostavila, od-jutra do-mraka privrći stine, i po-kiši, i po zvizdanu, i po-jugu, i po-buri,

i vodila je Antu su sebom jer su ga u školi druga dica tukla, i čupala, i stinam se nanjga nabacivala, i svakokak'im imenim zvala, a sve-to zbog babetina lažljivi', najprvo je pe' dana bija isporak⁶, pa unda dese' ludonja, pa četri jalove matere jalovi sin, pa jopeta jovo-nanovo, a on ti je, lipoto moja, najprvo plaka, pa unda samom sebi kose onizim nejačkim malešnim šakam čupa, pa na-kraju, ki ludonja, udri glavom u suvozid, svom snagom, jedamputa, dvaputa, triputa... a nije poludija pile moje, nije Isukrsta mi, nega je samo tija da stanu, samo da više pristanu, a dica ki dica, đavli malešni, još se to-više smijala, i rugala, i smijala, i sve-to-jače doklem ga jedamputa jadnica nije za sva vrimena uzela iz škole i kazala da će malešni o'sad s-njome od-jutra do-mraka, i po-kiši, i po zvizdanu, i po-jugu, i po-buri u vrtlić, pa će se tako baremko naučit pri'ranit, čedo njezino, kad njome zvona zabrecaju, jer za-se dug život nije pri'viđala,

a tako je i-bilo, suzo moja, odnija ti je nju lipi đava, Bože mi prosti, prvo nega je mali osamnajest uvatija, i pokopaše je, sramoto moja, ki pasa, samo pratar⁷ i Ante, samo pratar i-mali muko moja... ni ujca ni strica, a sve-to zbog onizi babetina prokleti', i ostade mali, ma đavla mali – postade on od-rada momčina kršna, al ostade sam na ovomu svitu, sam samcat u onizi dvajest kvadratića i s-ono zer'cu vrtlića, i tako, ne prođe ti ni-po godine eto u-nas jopeta rata, zajebatoga rata, nevoljo moja, đavljijeg rata Isukrsta mi, baš đavljijeg, i odma na-zimu uniđe vojska u selo, naša vojska, rvacka, skupiše trojicu momaka, zadržaše se pe'-šes' dana i odoše; moj je mlađi, vala dragomu Bogu, bija još malešan, a Iviša već dvi-godine na baušteli u Minkenu; nastade ti, oko moje, potla nekako čudno doba u selu, tužno, brte, tužno, matere onizi trojice svaku nedilju na-misu dolazile, svaku nedilju... a nisu prija vavik, i sav jim se svit mica u-stranu, nako, ki pratru nekako, i sve-tri u prvomu redu... nije to mala stvar, nije srce moje, ponosite sve-tri, a jopeta ne-mogu oči sakrit, nemoš oči sakrit pile moje, natekle od plakanja i noćiju budni', a oči ne-lažu lipoto moja, oči nikad ne-lažu... i, počenda, skupila ti je vojska i-našega Antu, a jel misliš da je kogod za-nj suzu pustija... moš mislit, nije niko ni-zna da ga s-ovizim skupiše doklem jedamputa ja nisam vidija kako je ono zer'cu vrtlića drača prikrila pa otiša do polegušice vidit da nije mali umra, da se nije, Bože mi prosti, usmrdija, al srića moja i Božja pa nije, i unda ti se odma po selu razvikalo da je nesta Ante i nazvaše mene babetine proklete, ostaviše me jopeta na-čašici, isprivrćaše me ki mišinu, da šta sam vidija u kući, da jel mali šta napisa, da jel bilo crni' mačketina, i svašta još šta je tribalo babuskarama, pa mi na-kraju šaplju; ma pade mi sad na-ovu ludu pamet - vavik šaplju proklete; da je Ante o'straja pri'vojskom pobiga, eto ti, srićo moja, vidiš ti sad kak'e-li-su te naše pametne i vidovite babetine, ma sve jim pamet iz ušiju vrca,

a vid'ćeš ti dalje, vako ti je to bilo suzo moja, prođe i-ta nevolja, završija rat, nevratija se nikad dabogda, i dođoše Roverom trojica ispri'crkve, kud trojica, kako trojica, šaplje selo, koji je treći; jer Matinoga maloga je, tamo njemu, promovka⁸ prisikla malo prvo Knina; kad oni treći – naš Ante, a na-nj kvintal zlatni' činova, medalja do medalje, Jurin mali ga vozi, pa trk mu vrata Rovera otvorit, pa mu se klanja, pa mu kazuje nešta rukom nako prignut, uvuka se u-se ki miš ispri' mačketine, a Stipin iđe iza njizi dva, glava mu u pod o'srama, a oči livo-desno, livo-desno, cilo selo gleda i ne-viruje, babetine se križaju, al niko ne prilazi, niko, ki da bradonje, Bože mi prosti, uniđoše u selo, ujci i stričevi Antini se po kućam zaklopili, a selo, malo po malo, oko njizi trojice, najprvo prišle matere one dvojice, unda pratar, unda oni rabriji i eto nas sviju srićo moja, grlimo ovu dvojicu, digoda kogod lupi lagano Antu po ramenu pa uteče brže-bolje u gomilu, a unda ujedamputa Ante raširi ruke i nastade tišina, muk ki u grebu...

a on ti unda vako započme, od-riči do-riči, neumra bos dabogda, "Stričevi moji, rodijaci i susidi, Kajve moje, Jude i Pilati, ja vam sada i ovdi oću samo reć da vam sve praštam, morete mirni bit šta se mene tiče, na mrtvu vam se mater kunem morete mirni bit... al lako vam je su menom braćo moja i sestre, lako vam je su menom... su Njim ćete teško, Isukrsta mi teško...", tako reče, ode na-materin greb, prikriži se pa nazad u Rovera, skala⁹ jaketu; zvone medalje, brecaju ki-da nam nešta navišćuju; sid'e i po gasu... ode on, oko moje, odeee... a di ćemo mi... di ćemo đava mi ga lipi zna.

---------- 

- (crtica) – olakšava čitljivost, odvaja riječi koje se izgovaraju kao jedna
' (izostavnik) – olakšava čitljivost na mjestima gdje nije očito da je nešto izostavljeno
¹ potla – poslije, nakon
² očeprljati – ogrebati
³ počenda – poštapalica, prilog sa značenjem prisjećanja
⁴ zer'cu – iskrivljeno od zericu, malo, beznačajno
⁵ polegušica – potleušica, niska skromna kućica, kućerak
⁶ isporak – zadnje okoćeno prase, posprdno za zadnje dijete koje žena rodi
⁷ pratar – fratar
⁸ promovka – PROM, Protupješačka Rasprskavajuća Odskočna Mina
⁹ skalati – skinuti, spustiti

Ocjene (1)

Respektira (1): darel

Komentari

Aktivnosti

Više

Chat (0)

Uključi se